Hleb nam je uvek kriv za kilograme. Ana Lipovac nutricionista, farmaceut i autorka programa ishrane fett-frei kaže da nije tako. Ovo je njena ispovest za portal “Zdrava i prava”. Ana je svedok da kilogrami mogu da se tope i uz hleb i krompir.
Jela sam sve u čemu uživam, čak i uz hleb i kromipr sam mršavila. Moje telo pritom nije gubilo mišiće, već mast. Svi su se pitali na kojoj sam dijeti, ali nije dijeta bila ključ mog uspeha. Bio je to program fett-frei. A to jo program koji vam vraća idealnu kilažu uz hleb i krompir.
Sticajem okolnosti sa porodicom sam otišla iz Srbije pre više od 20 godina. Život u drugim zemljama me je doveo u kontakt s drugim kulturama, običajima i, naravno, drugim navikama u ishrani. U Moskvi sam se uvek čudila tome koliko odrasli i deca vole kavijar, usoljenu ribu, uz to hleb ali crni, kao i tome da crni čaj piju uvek posle jela. U soseve i salate stavljaju dosta majoneza, dok im je heljda najčešći prilog jelu. Sve to se nije poklapalo s mojim navikama.
S druge strane, primetila sam da su im porcije znatno manje od naših, ručak može da bude tanjir supe od povrća ili pečurki i parče crnog hleba, da jedu mnogo manje mesa, a više ribe.
Kupovina na veliko vodi u gojaznost
Ipak, najteže mi je pala nabavka hrane u milionskom gradu. Za odlazak u kupovinu hrane u Moskvi treba odvojiti jedan dan. Neke samoposluge imaju i preko 60 kasa! Izbor hrane je toliko veliki da ne daje vremena za proveru kvaliteta i porekla namirnica. Kupovanje na veliko učinilo je da se moja kilaža tokom pet godina, pri mojoj visini od 172 cm, polako ali kontiniurano pela i dostigla 80 kg. Sećam se da nisam bila nešto mnogo očajna, prioritet je bio uvek neko ili nešto drugo.
Takva sam 2008. godine došla u Austriju (Inzbruk, Tirol). Na drugu planetu. Ljudi, i stari i mladi – svi na biciklima. Na biciklu mala korpa, a u korpi hrana samo za danas.
Moram da priznam da je to za mene bio kulturološki šok. Prvi put sam počela da gledam drugačije na hranu. Austrija, a pogotovu Tirol, ekološki je raj za proizvodnju zdravih i dobro kontrolisanih životnih namirnica. Ovde me je najprijatnije iznenadio običaj ljudi da kupuju proizvode iz svog regiona. Na primer, oni neće poželeti da kupe jagode iz susedne Italije, već će čekati da stignu domaće iz Tirola. Isto je i s mesom. Iako je meso iz Nemačke jeftinije, Tirolci će uvek dati prednost svom proizvodu. Pod devizom “bolje manje, ali kvalitetnije”. A kod mene su posledice bile dalekosežne.
Promeniti ishranu znači promeniti sebe
Zašto? Kakve god da su nove okolnosti u kojima se nađemo, makar one bile izrazito pozitivne, čovek ima prirodnu potrebu da im se suprotstavi. On sudi prema svojim davno uspostavljenim šablonima i odbija da prihvati sve što je novo.
I, ma kako to čudno izgledalo, tu počinje prva faza transformacije. Ona protiče tako što odbijamo sve promene, puni smo kritike za sve novo i nepoznato oko nas, kao i želje da svima objasnimo svoje večne postulate. I sama sam se uporno branila napadajući:
“Kako možete da volite ove ogromne, kao teniska lopta, hlebne knedle?”, “Pa zar vam ove špezle nisu premasne?”, “Kako to da za ručak jedete samo slatko?” (“Kaiserschmarrn” – slatki dronjci s džemom, koji se u Tirolu jedu za ručak). Kakvo je tek bilo moje razočaranje kad su mi na pitanje “Kako vam se sviđa sarma?”, odgovarali da su jeli i ukusnije stvari. Da ne pominjem da su moju tortu od 12 jaja smatrali gotovo smrtonosnom.
Pokvaren ajvar – prvi znak transformacije mog uma i tela
Druga faza dolazi s vremenom. Polako počinjete da se menjate. Nesvesno. Prvi put sam kod sebe primetila promene te vrste kada mi se obožavani tetkin ajvar pokvario u frižideru. Onda se to ponovilo s kajmakom. Shvatila sam da postoje i druge ukusne stvari, ali mnogo manje masne. I shvatila sam da ne želim nazad. Osećala sam se dobro na svom novom, tek kupljenom biciklu i počela sam da uživam u promenama, u svojih novih 72 kg, od kojih je na prvom merenju bilo 22,5 kg masti.
Najvažnije mi je bilo da nisam gladna, a da ipak vodim računa o tome šta jedem. Lako sam se navikla na integralni hleb u Austriji, s obzirom na to da je to najlepši austrijski proizvod. Nije mi bilo teško ni da ga često sama umesim. Da, hleb je postao moja osnovna namirnica. Pružao mi je dug i prijatan osećaj sitosti i svojim ukusom je idealno dopunjavao svu ostalu hranu.
U Crnoj Gori sam ga jela uz paradajz i sir. U Rusiji – uz salatu od haringe. U Tirolu – s krompirom! Bilo je očigledno da zahvaljujući takvoj ishrani ne gubim samo na težini već da moje telo gubi mast.
Prijatelji su počeli da se interesuju na kojoj sam dijeti, a ja sam im odgovarala da je posredi samo pravilna ishrana. To je postao moj glavni moto. Nakon dve godine moja vaga je pokazala 65 kg (od kojih 16,2 kg masti u telu). Tu težinu imam i danas. Shvatate li da je od 7 izgubljenih kilograma, 6,3 bila mast?!
Konačan cilj je treća faza, takozvana svesna faza.
Ona počinje kada promene postanu sastavni deo vašeg života. Kada više ne mislite o njima, kada su one vi. Samo takve promene su trajne.
Meni su do postizanja cilja bile potrebne pune četiri godine, a vama će, uz FETT-FREI, biti dovoljno samo 60 dana.
Naravno, ako želite da se menjate. Pa čak iu hleb i krompir.
Izvor: Zdravaiprava
