Francusku opuštenciju i uživanciju u Nantu, gradu Žila Verna i keksa Le pettit beurre, i svim njegovim čarima preneo nam je Nenad Blagojević na svom portalu Put oko sveta. Zdrava i prava prenosi samo jedan deo ovog prelepog putovanja.
Parola “Njima ruže, nama trnje” upućena političarima, na transparentu, i rečenica “Povucite zakon o radu” koju su uzvikivale i ponavljale stotine ljudi u centru grada, bio je moj prvi utisak o Nantu. Na zapad Francuske stigao sam vozom od Bordoa i to posle pet i po sati putovanja i kraćeg zastoja zbog samoubistva jedne žene na pruzi.
Domaćini koji su me ugostili u nekadašnjoj prestonici Bretanje, danas Zemlje Loare imali su obaveze do 19 sati, pa sam, pošto sam stigao oko četiri popodne, posle učešća na protestu zbog novog zakona o radu kojim je planirano duže radno vreme u Francuskoj (povećanje sa sedam na osam sati) seo u kafić i popio kafu na suncu. Brojni studenti šetali su se ulicama, mnogi su sedeli na livadi pored dvorca-muzeja, tako da mi je Nant odmah opravdao titulu velikog studentskog grada. Kafića i restorana sa neobičnim imenima bilo je pregršt: Kod glupog psa, Zapečeni nos, palačinkarnica Ljuska od jajeta, Crveno kuče…
Prva porodica koje me je ugostila na dva dana, predivan mladi bračni par, Sophie i Yoann sa malenom ćerkom Jeanne, za večeru su spremili specijalitet ove regije – palačinke! Naravno, kao i svake večeri, bio je obavezan voćni jogurt, kao dezert. Dok se naši ljudi na Balkanu bave “visokom” politikom i drugim nebitnim temama, moji novi prijatelji ispričali su mi da je glavni problem u njihovom gradu gradnja još jednog aerodroma u Nantu. Tim povodom ove godine glasaće na referendumu.
Pričao sam im o Srbiji i zemljama u našem okruženju, o balkanskom stilu života i mentalitetu, tako da se nadam da će već naredne godine doći u Beograd i da ću im ja kao turistički vodič pokazati zemlju iz svog ugla. Koliko se tamo živi bez stresa, objasnila mi je Sophie kada mi je rekla da do posla dođe iznajmljenim biciklom za manje od jednog evra i na isti način posle ode po ćerku u vrtić.
Odavno sam odlučio da u svakom gradu ostajem najmanje tri dana, tako da je i obilazak Nanta tekao lagano. Posetio sam i Dvorac vojvoda Bretanje, koji je krajem 15. veka sagradio poslednji vojvoda Fransoa drugi sa ćerkom Anom, vojvotkinjom i dva puta kraljicom Francuske. U istoj zgradi je i Muzej istorije Nanta u kojem se istorija prikazana kroz 850 predmeta iz brojnih kolekcija, odvija kroz 32 sale. Nant je inače velika francuska luka u Atlantskom okeanu još od 17. veka, uspešan industrijski grad 19. i 20. veka, a kulturna i umetnička metropola današnjice.
Posetio sam izložbu o žrtvama malog, nenaseljenog afričkog ostrva Tromelin, površine svega jednog kvadratnog kilometra. Ostrvo je 1722. otkrila posada francuskog broda La Diane, krstivši ga imenom Peščano ostrvo. Na ovu tačkicu u Indijskom okeanu 1761. nasukao brod trgovaca robljem, koji su od ostatka broda napravili splav i otišli na Madagaskar, a 60 robova ostavili na ostrvu obećavši im da će biti spaseni. Većina je, nažalost, umrla u prvih nekoliko meseci. Petnaest godina kasnije, 1776. godine, kapetan Tromelin, po kojem je ostrvo dobilo ime, dolazi po robove i spasava preostalih sedam žena i osmomesečnu bebu. Od 1814. godine ostrvo je pod upravom francuskog ostrva Reunion, a na njega suverenitet polaže i Mauricijus. Danas, kao i nekada, ostrvo je nenaseljeno, i tamo živi ekspedicija u meteorološkoj stanici, koja prikuplja informacije o ciklonima.
Osim tvrdih šarenih bombona koje su glavni slatkiš u ovoj regiji, saznao sam da je i, inspirisan engleskim proizvodima tog vremena, Louis Lefèvre-Utile još 1886. godine ovde napravio prvi Le petit beurre. Originalni keks dugačak je 65 mm, širok 54 mm i debeo 6,5 mm. Svaki keks ima 24 rupice, u četiri reda po šest, a natpisi na njemu imaju za cilj da podsete na način na koji su pisane knjige koje je čitala baka autora keksa.
Sa Sophie, Yoann i Jeanne, srdačno sam se pozdravio i uputio se ka drugom delu grada, gde su me čekali Katia i Max, fizioterapeutkinja i barmen, domaćini u drugom delu mog boravka u Nantu. Sa njima sam otkrio noćni život ovog grada, pio kafe u kafićima sa druge strane reke Loare, bio na ribljoj pijaci i saznao da je najpopularniji sport u Francuskoj – ragbi. Kao što se kod nas utakmice u navijačkoj atmosferi gledaju u kafićima i restoranima, tako se i u Nantu ovaj sport prati organizovano, uz pivo i vino, i grickalice.
Posetio sam muzej čuvenog Žila Verna, koji je rođen u Nantu, i njegovog junaka, kapetana Nema iz romana 20.000 milja pod morem.
Provozao sam se na slonu koji je ovde atrakcija još od 2007. godine, bio u umetničkom projektu Mašine ostrva (Les Machines de l’île) o kojem ću napisati poseban putopis, i teška srca otišao na aerodrom na avion ka Ženevi, sa obećanjem mojim prijateljima da ću ponovo doći u ovaj grad na Loari.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević, www.putokosveta.com
